Karol Fiv se kratko bavila likovnom umetnošću, a potom posvetila pisanju. Napisala je proze zvučnih naslova Nek naši životi liče na savršen film, Nedelja je i nisam ni za šta kriva, Izdržati do zore, Terebentin, Imam nešto da ti kažem, Dan i sat. Niz naslova za decu i biografiju Kamij Klodel. Spisateljica iz Liona, u Beogradu je, na Molijerovim danima, predstavila roman Žena na telefonu, objavljen u izdavačkoj kući Zepter Book World, u prevodu Bojana Savića Ostojića.
Nije skrivala da je delo nastalo nalik monodrami od stotinak strana.
„Već sam imala više knjiga i došla u doba života kada sam videla da moja majka stari. Dijagnostikovan joj je kancer“, objašnjava za Radar. Bile su daleko jedna od druge i čitav njihov odnos odvijao se preko telefona. Nakon što je jednom spustila slušalicu, zamislila se. Šta ukoliko je ovo bio poslednji poziv….
„Počela sam da beležim sve što mi je govorila!“, kaže Karol Fiv. Nijedan drugi rukopis nije dala u sličnoj formi. „Moj deo rada na rukopisu bila je jedino – montaža. Malo je tu mene. Pre žena u njenim godinama. Depresija. Uzimanje lekova proizvodilo je bujicu reči koja je navirala. Nikada ranije nismo toliko pričale. Delovalo je da iznosi bilans sopstvenog života pre smrti. A ne zaboravite pomalo ambivalentan odnos majke i ćerke.“
Na televiziji stalno ponavljaju da se čoveku pred smrt na brzaka prikaže ceo život. Naratorka se preispituje i glasno prevrće realnost u kakvoj živimo. Naša Šarlen pita, odgovara, viče, optužuje, boluje, očajava, zaljubljuje se, seća…
„Ugledamo li kraj neke stvari”, ističe, „u mogućnosti smo da sagledamo šta joj je prethodilo. Dani su odbrojani, pa se neuporedivo intenzivnije živi i svet snažnije doživljava.“
Zanimalo ju je da prikaže ženu, proživljene decenije: „Odigrane uloge koje im društvo obično nameni. Budi majka, baka, mani se ostalog. Ali bez želje da se određene uloge prihvate!“ Vidi je kao romantični lik: „Poslednja generacija sa verom u ljubav, veze, muškarce.“
Primećujemo da junakinja pripada bejbi bum generaciji.
Saznajemo od Karol Fiv da se u Francuskoj raspravlja o toj generaciji, da im mladi prebacuju. „Da su profitirali, obogatili se, zagadili okolinu.“ Međutim, želela je da naglasi da se u debatama o bumerima najčešće misli na muškarce, da se njima lepe te etikete. „Mnoge žene nisu otišle da studiraju. Prihvatile su da budu majke i nisu razmišljale o obrazovanju. I sad, znajući da je na kraju života, protagonistkinja postaje ljuta. Ozlojeđena.“
Forma mi se odjednom nametnula. Došla je odnekud ideja da sve prođe kroz telefon. Nisu u stvarnosti celokupni razgovori bili ovakvi. U momentu sam uvidela da može da ide isključivo preko žice i odmah shvatila kako će izgledati moj budući roman
Računajući da pominje 1968, pitamo je da li se slaže da su se ljudi rođeni 1945. ili 1950. suočili s ozbiljnim ispitom u mladom dobu. Velike demonstracije… „Radilo se o intelektualnoj revoluciji. Duže je trajala u provinciji. Bilo je angažovanih žena, no one su ostale u manjini.“
Ima teza da su životi šezdesetosmaša ostali zarobljeni u senci tih događaja, da su nastavili u ritmu pobunjenika koji traže protiv čega bi ustali. Zanimljivo ih je uporediti s današnjom omladinom i pobunama.
„Čini mi se da je Šarlenina generacija bila militantnija“, smatra naša sagovornica. „I današnji mladi jesu takvi. A između njih stoji moja generacija. Mama za nas kaže da smo apolitični, da nismo sposobni da donesemo novo, da probleme rešavamo idući kod psihologa. Revolucija se ne diže kod psihologa…“
Naratorka dobija niz dijagnoza i u vatrenim obraćanjima preko žice pecka svakog ko joj padne na um. Bivšeg muža, oca. S tim da u Ženi na telefonu pronalazimo značajnu narativnu igru. Igru promenjenih, ili prevrnutih uloga – da se držimo prevoda. Majka na 24. stranici zaključuje: „Tvoj brat i ti ste moji roditelji.“ Ne izostaje ni slavna replika: „Govoriš kao da si ti moja majka.“ Obrazac se provlači kroz pasuse.
Autor ponešto načini nesvesno. Pretpostavljamo je postupak planiran.
„Da. Komično. Iako razočarana, usamljena, depresivna, ona ima manipulativnu stranu. Posledica rastakanja porodice. Nema roditeljskog autoriteta i otuda insistira na autoritetu.“
Optužuje potomke: „Tvoj brat i ti ste skroz neodgovorni“, ali ne previđamo da usred „promene pozicija“ – majka „postaje pisac“, to jest hoće da preuzme ćerkino zanimanje. U psihijatrijskoj ustanovi – „Ovde smo primljeni zato što smo normalniji od onih koji su napolju, sve ludak do ludaka“ – pohvaliće se da joj je kći književnica, da njoj „o svemu priča“ i da će „ona svedočiti“. Nudi joj naslov „Kako da postanemo još luđi“, obrušavajući se na decu: „Ja ću za vas uvek biti ona koja vas je uništila i zbog koje ste postali umetnici.“
Onda kreće da i sama piše. Daje književne savete.
Interesujemo se da li je reč o poetičkim stavovima Karol Fiv, maskiranim u monologu: „Preovlađujuća osećanja za priču, samo da to razjasnim, jesu beda, strah i strepnja.“
Fiv se smeška. „Postoji rivalitet majke i ćerke. ‘Ukoliko pišeš, piši o meni.’“ Inače sreće ljude koji ne kriju da bi voleli da napiše knjigu o njima. „Svakog dana mi se događa, prepričavaju mi epizode iz života. Ubeđeni su da je lako staviti nešto između korica.“
Nismo prevideli da i majka uviđa koliku ulogu u krojenju priče ima podsvesno.
„Književnost… Za mene tu često nema logike. Studirala sam filozofiju, pristup je skroz drugačiji. Funkcioniše kroz analogije.“ Zato i te kako opaža taj udeo u stvaranju.
U knjizi čujemo majku, isključila je drugi glas. Onako kako je promenom uloga proizvela utisak brzog protoka vremena, tako je ne ubacujući transkript s druge strane žice – ukazala na provaliju samoće. Uzalud mati pravi naloge na sajtovima nazvanim „Udomi frajera“. Ili „E-Darling“.
Ne slaže se. „Ženu na telefonu ne doživljavam kao monolog, nego dijalog u jednom pravcu. Kroz izgovorene rečenice, zaključićemo šta odgovara ćerka.“ Opisuje nam da je pokušala da i ćerki da glas, ali da nije išlo. Nije joj se dopalo.
„Radila sam misleći na dve francuske književnice. Natali Sarot i Valeri Mrežen. Zainteresovale su me knjige Valeri Mrežen… Dvadeset pet, nisam još pisala. Ta vrlo kratka dela… Recimo, daje glas mladiću, studentu likovne umetnosti. Puno sam razmišljala o tom postupku, smejala se, imala je uticaj na mene. Rekla sam sebi: ukoliko je ovo pisanje – vredi pisati.“
Setiće se te forme godinama docnije, kada joj se majka bude razbolela.
„Forma mi se odjednom nametnula. Došla je odnekud. Ideja da sve prođe kroz telefon. Nisu u stvarnosti celokupni razgovori bili ovakvi. U momentu sam uvidela da može da ide isključivo preko žice i odmah shvatila kako će izgledati moj budući roman. Nastaje u trenu kada imaš ideju i formu, u koju stavljaš tu ideju. Posle je lako.“
Duhovita je. Nema zabrana: „Kakva je glupost to slikanje, obožavam ga.“
„Ona odatle nema filter. Njeno mišljenje je snažno, sve izbacuje iz sebe, bez zadrške. Rasterećena je, reči su slobodne. Tačnije, izgovara stvari koje drugi pomisle u sebi.“
